Na pitanje jednog izbezumljenog hrvata, koji je na samo nekoliko metara od nas urlao "Sto ste dosli ovde?"  usledio je nas odgovor "Pa kad vi niste smeli u Beograd". A pocelo je ovako.

Posto su svi pokusaji da krenemo na put sa prijateljima kluba i novinarima propali, odlucili smo se (nas dvojica Zvornicana) da krenemo u sopstvenoj reziji, klasicnom navijackom semom.

Uvalili smo se jedan od kupea medjunarodnog voza Beograd – Minhen, i kulirali tako dobar deo puta. Nista zanimljivo se nije desavalo, izuzev sto su u Sidu skoro svi putnici napustili voz. Stigli smo u Zagreb rano ujutro i odmah se uputili u hotel "Opera" (nekadasnji Interkontinental).

Prvi kome smo se obratili za pomoc oko nabavke ulaznica bio je G-din Danilovic, ali nas je on elegantno o...... Objasnjenje mu je bilo da nema vise ulaznica, da je obezbedjenje rigorozno i da nema sanse da se udje na utakmicu. Sledeci kome smo se obratili bili su Glintic i Vesa Petrovic koji su se svojski potrudili da nam pomognu. Usledio je i jedan poziv iz Beograda i sve je bilo O.K.

Promuvali smo se malo i po gradu ali nismo primetili neku posebnu euforiju.

Na utakmicu smo krenuli  autobusima iako je hala udaljena svega nekoliko stotina metara pod jakim obezbedjenjem lokalne policije.

Atmosfera na samom mecu bila je naelektrisana, navijanje nacinalno – sovinisticko a svakog trenutka u teren je upadalo desetine upaljaca, olovaka, kamenica i poneka baklja.

Nase navijanje (nas dvojica + 3 tipa koji su dosli sa novinarima i priajteljima kluba) iako tiho, dovodilo je do ludila dobar deo hale ali i sve ostale prijatelje kluba koji su iz Beograda dosli na utakmicu. Verovatno su bili suvise preplaseni da bi navijali. Pored toga sve vreme smo provocirali domacu publiku, sa velikim balonima koje su pre utakmice podelili po hali a koje smo i mi uzeli.

Posle utakmice uz jos vece obezbedjenje napustili smo halu a nesto kasnije i Zagreb. U Beograd smo stigli oko 5 h.