Posle odlaska generacije Divca, Paspalja, Grbovica, Savovica i ostalih nosilaca igre u prethodnom periodu, Partizan je pred sezonu 1991./92. stvorio novi mladi tim, cije su nove zvezde bili Aleksandar Djordjevic i Predrag Danilovic. Uprava je za trenera izabrala dotadasnjeg kapitena ekipe i reprezentativca, Zeljka Obradovica, koji je dobio pomoc kakvu je samo mogao da pozeli. Na mesto strucnog savetnika dosao je nekadasnji trener i igrac Partizana, vrhunski evropski kosarkaski strucnjak, profesor Aleksandar Nikolic. Uz punu podrsku Uprave, trenerski tandem je sa mladom ekipom zapoceo izuzetno ozbiljne pripreme.

Ubrzo je mladi trener Obradovic istupio u javnost sa nekim izjavama koje su se mnogima cinile nerealnim. Tvrdio je da Partizan opet ima izuzetno jaku ekipu, da je novi tandem Djordjevic – Danilovic najbolji bekovski par u Evropi i da njegov tim u Evrpskoj ligi nece biti autsajder.

Ispostavilo se da je Obradovic bio u pravu, iako se na Partizan te 1991. godine obrusila jos jedna nevolja: FIBA je, zbog rata u Hrvatskoj, ekipama sa teritorije bivse SFRJ naredila da svoje utakmice kao domacini moraju da igraju u inostranstvu. Beogradski "crno-beli" su se opredelili da budu "domacini" u madridskom predgradju Fuenlabradi. To se pokazalo kao dobra odluka – vec posle prve utakmice u Evro-ligi, bilo je jasno da ce se Partizan u Spaniji osecati kao kod kuce, jer je spanska publika na najlepsi nacin podrzala mladu ekipu.

Tako je pocela velika Partizanova "odiseja" po Evropi. Ekipa Zeljka Obradovica je u ubitacnom ritmu evropskih i domacih utakmica prevaljivala hiljade kilometara u samo nekoliko dana. Ali Obradovicev tim iz utakmice u utakmicu igrao je sve bolje.

Takmicenje u grupi u Evroligi Partizan je zavrsio na cetvrtom mestu uz devet pobeda i pet poraza. To je znacilo da ce Partizan u odlucujucim utakmicama za plasman na Fajnal for, igrati sa bolonjskim Virtusom (te godine slavni klub nosio je ime Knor). Bolonjezi su imali snazan tim predvodjen bivsim jugoslovenskim reprezentativcem Jurijem Zdovcom. Ali, Djordjevic, Danilovic, Nakic, Stevanovic, Dragutinovic, Rebraca, [ilobad, Koprivica, Loncar i Saric u tri utakmice bili su bolji i, po drugi put u istoriji Kluba, izborili su plasman na Fajnal for koji se te 1992. odrzavao u Istanbulu.

Najveci uspeh u istoriji KK Partizan, osvajanje titule prvaka Evrope, ostvaren je na Fajnal foru u Istanbulu aprila 1992. godine. Do podviga je stigla ekipa ciji je prosek godina bio samo 21,7 i koja je od 17 utakmica u Evroligi do Fajnal fora samo jednu odigrala u Beogradu (revans cetvrtfinala protiv Knora).

Na Fajnal foru u istanbulskoj dvorani "Abdi Ipekci" Partizan je pobedio, u tom trenutku dva najjaca evropska sastava – u polufinalu milanski Filips i u finalu Huventud iz Badalone. Svi ljubitelji kosarke jos uvek pamte cuvenu trojku kojom je Aleksandar Djordjevic u poslednjim trenucima finalne utakmice sa Huventudom (71:70) Partizanu doneo titulu evropskog prvaka. Najblistavija sezona u istoriji Kluba upotpunjena je trijumfom u domacem sampionatu i Kupu.