Kosarkaski klub Partizan nastao je kao kosarkaska sekcija Sportskog drustva Centralnog doma Jugoslovenske armije. Sportsko drustvo CDNJA Partizan osnovano je 4. oktobra 1945. Kosarkaska sekcija CDNJA Partizan nastala je od kosarkaske reprezentacije Jugoslovenske armije, koja je 1945. godine osvojila prvenstvo drzave na turniru sa reprezentacijama jugoslovenskih republika. Pod imenom Partizan kosarkasi danasnjeg KK Partizan nastupaju od prvog klupskog sampionata Jugoslavije, odrzanog 1946. godine. KK Partizan je 1953. godine zvanicno prestao da bude klub Jugoslovenske armije, posto je i celo sportsko drustvo devojenizovano i dobilo naziv Jugoslovensko sportsko drustvo Partizan (JSD Partizan).

Iako veoma jakog igrackog sastava, sa dosta kosarkasa koji su nastupali za reprezentaciju Jugoslavije, na prvu titulu seniorskog sampiona Jugoslavije cekalo se sve do 1976. godine. U prvih 30 godina istorije Kluba kroz Partizan su prosli mnogi asovi – Mirko Marjanovic, Boza Muncan, Radomir Saper, Vilmos Loci, Lajos Engler, Ceda Stojicevic, Bora Stankovic, Borislav Curcic, Branko Radovic, Radovan Radovic, Milos Bojovic, Dragutin Cermak, Slobodan Jelic i mnogi drugi. U ovom periodu Partizan je cak pet puta bio drugi u prvenstvu Jugoslavije, u dva navrata imao je i isti broj bodova kao prvoplasirani tim, ali nije uspeo da stigne do titule nacionalnog prvaka.

Uspon KK Partizan i njegovo izrastanje u veliki kosarkaski klub koji je postao jedan od najuspesnijih u Evropi, utemeljen je pocetkom  70-ih godina, kada su Klub poceli da vode bivsi kosarkasi i kada je strucni rad kao selektor i kao trener u svoje ruke preuzeo Ranko Zeravica. On je izvrsio sjajnu selekciju mladih igraca na celu sa izuzetno talentovanim Drazenom Dalipagicem i Draganom Kicanovicem. Posto je kao trener drzavne reprezentacije (do 1965. kao pomocnik Aleksandra Nikolica, a zatim kao prvi trener), vec vise od deset godina pratio razvoj svtske kosarke, ukljucujuci i americku profesionalnu, Ranko Zeravica je u radu sa mladom Partizanovom ekipom primenio to znanje i iskustvo, pokusavajuci da spoji najbolje osobine americke i sovjetske koncepcije kosarkaske igre, prilagodivsi ih osobenostima mentaliteta beogradskog, srpskog i jugoslovenskog podneblja. Okupio je oko sebe i druge mladje strucnjake. Krajem 70-ih godina, kada je Zeravica kao trener odlazio u inostranstvo, njegovi raniji saradnici, Borislav Corkovic i Dusan Ivkovic, preuzimali su ekipu i nastavljali da grade veliki Partizan.

Ovaj izuzetno vazan period u istoriji Kluba krunisan je sa nekoliko trofeja. Prvi je bio titula sampiona Jugoslavije u sezoni 1975/76, a zatim su sledila i dva osvojena Kupa Radivoja Koraca (u finalu 1978. u Banjaluci je pobedjena Bosna sa 117:110, dok je 1979. u Beogradu Partizan bio bolji od italijanskog AMG Sebastiani Arigonija 108:98), jedan Kup Jugoslavije (1979) i jos jedna titula drzavnog prvaka (1981). Osim treneru Zeravici, Corkovicu i Ivkovicu, koji su ekipu vodili do velikih uspeha, izuzetne zasluge za stvaranje velikana evropske kosarke pripadaju igracima – pre svih Drazenu Dalipagicu i Draganu Kicanovicu, ali i FarcIcu, Todoricu, Kerkezu, Maricu, Petrovicu, Pesicu, Beravsu, Zecevicu, Savovicu i mnogim drugima.

Posle zatisja zbog smene generacija, krajem 80-ih godina, pod vodjstvom novog direktora Kluba, slavnog kosarkaskog asa Dragana Kicanovica, koji je smelo u rad ukljucivao i mlade strucnjake, poput Dusana Vujosevica (treneri su sredinom 80-ih bili i Zoran Slavnic, Borislav Dzakovic, Vladislav Lucic), stvoren je ponovo veliki trofejni kosarkaski tim Partizana.

Stasala je generacija Aleksandra Djordjevica, Vlade Divca, Zarka Paspalja, Ive Nakica, Miroslava Pecarskog, koja je, uz sjajnu podrsku nesto starijih Zeljka Obradovica, Milenka Savovica i Gorana Grbovica, predvodjena mladim trenerom Dusanom Vujosevicem, Partizan ponovo povela u sam vrh jugoslovenske i evropske kosarke.

Ta generacija je 1987. godine osvojila titulu prvaka Jugoslavije, a 1988. posle sjajne serije pobeda u Kupu sampiona nad najjacim evropskim klubovima ( Barselona, Makabi, Aris, Filips…) obezbedila je ucesce na Fajnal foru u belgijskom gradu Ganu. Ipak, Partizan tada nije uspeo da se vine do samog evropskog Olimpa. Posle poraza u polufinalu od Makabija iz Tel Aviva (82:87), Partizan je pobedom nad Arisom (105:93) osvojio trece mesto u Evropi.

Sledece, 1989. Partizan je, pojacan i mladim Predragom Danilovicem, po treci put osvojio Kup Radivoja Koraca, trijumfom nad Vivom Vizmarom iz Kantua. Posle poraza u prvoj utakmici u Italiji (76:89), u beogradskom revansu "crno-beli" su furioznom igrom trijumfovali sa 101:82.

Te blistave sezone Partizanov drugi "Dream team" osvojio je i Kup Jugoslavije pobedom nad splitskom Jugoplastikom (87:74).

Evropska i svetska afirmacija tog drugog pokolenja velikih kosarkaskih asova Partizana, privlacila je darovite mlade kosarkase u Klub, ali je, istovremeno, zbog velike zainteresovanosti finansijski mocnih klubova iz Evrope i SAD za Partizanove igrace, znatno skratila vreme koje su najbolji kosarkasi provodili u Klubu. Vlade Divac i Zarko Paspalj krajem 1989., zajedno sa Drazenom Petrovicem, postali su prvi igraci sa prostora Jugoslavije koji su otisli u NBA ligu. Kasnije su u NBA igrali i Aleksandar Djordjevic i Predrag Danilovic, tako da je Partizan jedini evropski klub koji je dao cak cetiri kosarkasa za NBA.

Posle istanbulskog trijumfa, najbolji bekovski par Evrope Aleksandar Djordjevic i Predrag Danilovic preselio se u Italiju. Otisli su upravo u klubove koje su pobedjivali godinu dana ranije tokom svog "pohoda na Evropu" – Danilovic u Knor, a Djordjevic u Filips. Kao sto se i pretpostavljalo, odlazak velikog tandema, bio je nenadoknadiv gubitak.

Najvredniji trofej, titulu prvaka Evrope, Partizan je izgubio bez prilike da ga brani. Zbog sankcija koje su iskljucile jugoslovenski sport iz svih evropskih i svetskih takmicenja, Partizan nije dobio pravo da kao evropski prvak ucestvuje u Evropskoj ligi.

Morao se stvarati novi tim sa novim zvezdama. U sezoni 1993./1994. osvojen je Kup Jugoslavije pod vodjstvom trenera Zeljka Lukajica, a sledeca sezona bila je ponovo maksimalno uspesna. Tim koji je vodio Borislav Dzakovic osvojio je oba domaca trofeja – prvenstvo i Kup. Stasavali su novi igraci koji su bili spremni da nastave blistavu tradiciju KK Partizan. Nikola Loncar, Miroslav Beric, Haris Brkic, Zeljko Rebraca, Predrag Drobnjak, Aleksandar Cubrilo. Pored toga, posto je 1995. jugoslovenskim klubovima ponovo omoguceno da se takmice u evropskim kupovima, Partizan je spremao novi tim za nove pohode na medjunarodnoj sceni.

Mladi igraci, bez iskustva u Evropi, nisu vec prve sezone ostvarili znacajniji rezultat u Evropi, ali su, pod vodjstvom iskusnog strucnjaka Ranka Zeravice, osvojili titulu prvaka Jugoslavije (1995./1996.) i obezbedili povratak u najjace klupsko evropsko takmicenje – Evropsku ligu.

Vec u sezoni 1996./1997. Partizan je predvodjen novim trenerom Miroslavom Nikolicem, ponovo zauzeo mesto medju najjacim klubovima Evrope. Plasirao se u osminu finala Evrolige, gde je posle velike borbe, sa 2-1 u seriji, eliminisan od kasnijeg prvaka Evrope, Olimpijakosa. Nastavljena je dominacija u domacoj Ligi. Partizan je po treci put uzastopno osvojio titulu jugoslovenskog prvaka. Pojacan Dejanom Tomasevicem, Dejanom Koturovicem, Draganom Lukovskim, tim je ponovo bio mocan, a u beogradskoj dvorani "Pionir" redom su pobedjivani najjslavniji timovi "Starog kontinenta".

Sledeca sezona (1997./1998.)  predstavljala je definitivnu potvrdu velicine i snage KK Partizan. Posle samo dve godine od "povratka u Evropu", beogradski sastav po treci put u istoriji Kluba izborio je ucesce na Fajnal foru. Posle serije poraza u takmicenju po grupama U Evroligi i ostavke Miroslava Nikolica, koga je na mestu trenera zamenio Milovan Bogojevic, Partizan se vratio u velikom stilu. Prvo je eliminisao zvanicnog prvaka Evrope Olimpijakos, da bi u cetvrtfinalu bio bolji i od prvaka Rusije CSKA. Na Fajnal foru u Barseloni, tim iz koga su godinu dana ranije otisli Beric i Koturovic, pojacan novim bekovskim tandemom Miroslav Radosevic – Vladimir Djokic, zauzeo je cetvrto mesto.

Posle novog evropskog uzleta, usledio je neplanirani kiks u domacem prvenstvu. Partizan je izgubio titulu drzavnog prvaka. Klub je napustio odlicni centar Predrag Drobnjak, a na mesto trenera dosao je Vladislav Lucic. U Kupu Saporte ekipa je stigla do cetvrtfinala gde je porazena od Benetona, ali je neuspesno zavrseno domace prvenstvo, koje je zbog rata i NATO bombardovanja prekinuto pre plej ofa (Partizan je zauzeo trece mesto). Ipak, osvojen je Kup Jugoslavije, a finalna utakmica u kojoj je Partizan pobedio FMP Zeleznik, odigrana je uz zvuke sirena za vazdusnu opasnost. Po zavrsetku sezone ekipu su napustili najbolji igraci, Dejan Tomasevic, Haris Brkic, Dragan Lukovski… Formiran je novi, mladi tim, a na mesto prvog trenera pred sezonu 1999./2000. dosao je mladi strucnjak Nenad Trajkovic. Iako pred pocetak sezone Partizanu nisu davane realne sanse da osvoji neki od trofeja, ekipa je predvodjena Radosevicem, Cubrilom, Cankom, Vardom, Djokicem, Markovicem, Petrovicem… osvojila Kup Jugoslavije i stigla do finala plej ofa.

Partizan je sezonu 2000/2001. poceo pojacan povratnicima Bericem, Bulatovicem, Glinticem, kao i Bogojevicem, a timu se kasnije prikljucio i Milisavljevic. Trener Nenad Trajkovic je posle samo nekoliko utakmica zamenjen, a na njegovo mesto dosao je Darko Russo, bivsi pomocnik Zeljka Obradovica u reprezentaciji Jugoslavije. U decembru 2000. dogodila se velika tragedija, kada je ubijen Haris Brkic, koji se nekoliko Nedelja pre toga vratio u Partizan. Sezonu je svakako obelezio povratak velikih asova, Vlade Divca, Predraga Danilovica i Zarka Paspalja, ovaj put, na mesta predsednika i potpredsednika Kluba. Sezonu 2000/2001. je u igrackom smislu obelezio kapiten Miroslav Beric. On je bio najbolji strelac Suprolige i YUBA lige i probio se na cetvrto mesto vecite klupske liste strelaca. Ipak, Partizan je sezonu zavrsio bez trofeja. U Suproligi je eliminisan u osmini finala od francuskog Asvela, dok je u plej ofu i Kupu Jugoslavije porazen u finalu od podgoricke Buducnosti.