|
|
|
Da pocnemo od pocetka. Partizan je u tada novoj Jugoslaviji osnovan kao "rezimski" tim kao i vecina drugih klubova. Osnovala ga je vojska i dok je njen uticaj u zemlji bio veliki, Partizan je zaista bio privilegovan. cim bi neki dobar igrac dobio poziv za odsluzenje vojnog roka obreo bi se u Partizanu i tu ostajao. Sve je ipak bilo umereno dozirano pa je Partizan bio prvak '47. i '49. godine. Posle prolaska ratnih opasnosti i velike informbirovske krize uticaj vojske je opao, u prvi plan su izbile razne policijske i sluzbe drzavne bezbednosti. Njihova moc se ogledala u uspesima kluba sa zloglasnim inicijalima C.Z. a "rezimski" Partizan jedanaest godina!!! nije bio prvak iako je davao najvise reprezentativaca. Podmetali su mu noge svi, od lokalnih klubova do sudija i funkcionera u savezima. Partizan je bio osudjen na tavorenje i propast jer je i vojska digla ruke od njega. Javnost, mediji, moc, sve je bilo kod zlih komsija. Kao i sve u zivotu sto ima dve strane medalje, tako i u ovom slucaju beznadja, pocela se radjati armija CRNO-BELIH buntovnika. Oni su se prozvali Grobarima, objavili rat ocevima zvezdasima i krenuli u kontranapad. Partizan je sa cuvenim "bebama" osvojio cetiri titule ('61., '62., '63. i '65.), igrao u finalu Kupa Sampiona '66. i po "naredjenju" morao da rasformira taj tim klinaca sa beogradskog asfalta. Narednih deset godina nista nije osvojio (?!?). Beogradski talenti su guseni i nipodastavani, seoski talenti su dovodjeni na novu "narodnu" marakanu. Kupovali su sve, igrace, sudije, utakmice, i cele klubove. Mislili su sateracemo posustali Partizan. U danima velikog studentskog bunta '68. zverstvima su se proslavili vodeci zvezdini ljudi: M. Bugarpic, D. Markovic, B. Pesic... Mladost je prividno ugusena, ali je otpor potrajao. Inat, kontra, bunt ili sve to zajedno i nesto jos uz to, postalo je "COOL" navijati za Partizan. Grobari su prvi napravili kop, prvi zapevali i pravi razvili velike zastave. Kako je samo sever jadno izgledao prema Jugu. Na Jugu dugokosi mladici, raspevani, uvijeni u CRNO-BELO, na severu krezubi seljaci sa sesiricima i suvom hranom u kesi. Grobari su uzeli sebi u obicaj da stalno utrcavaju u teren, zabodu zastavu u centar i ljube travu naseg stadiona, a posle svake utakmice caste cigane batinama. Obicavali su da posle izreziranih poraza ranije napuste Jug, odu ispred severa i naprave lom. Dobijali su tada i cigani i policija. Grobari su postali braca i van utakmica i prvi su napravili organizovana gostovanja bez pomoci kluba. Za dozivljaje sa tih putovanja potreban je roman ali moram izdvojiti bar jedan: Krajem sedamdesetih nas desetak zakletih Grobara krenemo u Rijeku na neku nevaznu utakmicu. Posto smo vec bili ozloglaseni zbog izliva navijackih strasti u Zagrebu i Splitu, krene na nas masa domacih da se pokazu, a moze im se, nas sacica. Legendarna i blazeno pocivsa, "Keva Partizana", starica od sedamdesetak godina Radmila Stevanovic sa sobickom u Ruzveltovoj, koja nikada nije nosila nista osim crne i bele boje i koja je svakog igraca i navijaca Partizana volela kao sina rodjenog, jurnula je medju njih i pocela da mlati torbom. Rijecani su bili zgranuti, kad smo stigli i mi do njih, njihov moral je vec bio u minusu. Grobarske brigade (njih 10 doslovce) promarsirali su Rijekom zahvaljujuci velikom srcu stare Keve. Legendi Partizanovog Juga ima mnogo, ako ih iz toga vremena morao da se odlucim, izdvojio bih nekoliko koje ni danas nista ne sprecava da ginu za crno belo: Leo, Zare, Giga, Kubura, Edi, Crni... Dakle u vreme nastajanja grobarske armije mi smo Grobari bili predodredjeni za bunt, za alternativu, za poluilegalu, za opoziciju. Opoziciju moci, mediji, javnom mnjenju, ustaljenom dogmatskog shvatanju, primitivizmu. Zeleli smo promene, demokratizaciju sportske stampe, razbijanje klanova. U svojoj borbi donekle smo i uspeli. Mi smo opozicija a sve drugo su interesne grupe. Nas ne mogu kupiti ni za kakve pare. Grobari kada se povede za necim, Srpstvom, nekom lepom zenom, nekim velikim novcem, on shvati ubrzo prevaru i vrati se u svoje jato, jer tamo je uvek dobrodosao i niko ga nece pitati: "Gde si bio do sada?". Izbijanjem besmislenog rata na ovim nasim prostorima, mnogi Grobari su krenuli srcem kao i sve drugo sto rade u zivotu. S ponosom mozemo reci da se ni jedan jedini nije obogatio ni okoristio u tom ratu. Otisli su s idealima, a vratili se razocarani. Mnogi divni momci su ostavili svoje kosti dok su se neki mnogo rdjavi ljudi obogatili na njihov racun. Necemo nikada zaboraviti njihova postena imena: Pevac, Mile, Zika, Dzeri, Tomas... Partizan je nesumnjivo kao klub uspeo da vaskrsne jer je imao fantasticno odanu navijacku bazu. U rukovodstvo su dosli sposobni i "namazani" ljudi spremni za sve vrste igara sa komsijama. Dospeli smo na liste najuspesnijih drustava na svetu. Lepo je cuti, mada me seta uhvati za vremenima kad smo ispadali iz lige, a punili stadion i pevali: "Ostajemo, ostajemo sve da vas zajebemo!".
KAPELINI |